СЛАНО КОПОВО КОД НОВОГ БЕЧЕЈА, ЈЕДИНСТВЕН ПАНОНСКИ ЕКО-СИСТЕМ Природна реткост у равници Ово слатинско подручје, мртваја реке Тисе, богато је флором и фауном, поготову птицама. Забележено је присуство више од 210 врста птица, међу којима је 73 врсте гнездарица. Током јесење и пролећне сеобе овде се окупе јата са више од 20.000 ждралова, 10.000 гусака, преко 30.000 шљукарица и патака. Кад та јата прхну... Лети, Копово се види из далека као велика блештава површина, прекривена скрамом соли. Загревањем ваздуха изнад такве воде јављају се многа „наша тачна привиђења”
Текст и фото: Јосип Шарић
Има ли кога ко није чуо за израз – кад станеш на лудају, можеш да видиш и Кекенду? Ту је и још једна јасна дефиниција ваљда примарне географске одлике Баната, а она стаје у познату тврдњу да је Банат раван к’о тепсија. И заиста, ако путујемо Банатом па нам се у видном пољу не налазе Вршачке планине и масиви карпатско-балканског лука на истоку, у границама Румуније, поглед неометано лебди изнад непрегледне равнице. Њу нарушавају још само Загајичка брда, групација сада затрављених пешчаних дина у Делиблатској пешчари, на крајњем југозападу Баната. Вођени радозналошћу, жељом за истраживањем недовољно познатих предела и повремено ћушкани легендарном банатском кошавом, од чијих налета аутомобил почиње да се љуља као чамац на дивљим водама, пролазимо кроз села дуж чијих шорова повремено видимо многе напуштене и делимично зарушене куће. Оне стоје као опомињући сведоци да ништа није вечно и да све има почетак и крај. Исто нам причају и усамљени салаши, од којих многи памте дане испуњене радом и жамором својих становника. Голотрба деца су трчећи босонога дизала прашину која би замагљивала поглед на оранице и пашњаке, по којима су се лењо кретала стада оваца и говеда. Данас су те сцене остале само као носталгичне слике у сећањима најстаријих Банаћана. Ипак, није све тако монотоно као што се на први поглед може учинити. Осим Дунава и Тисе, Банат пресецају реке Тамиш, Бегеј, Златица и Караш. Равница и веома благ пад терена довели су до тога да већина банатских река има спор ток, па „пијано” меандрирају. У кишним годинама и током пролећног отапања снега реке се изливају, плавећи своје ниске обале и местимично формирајући мочварна подручја.
Банат је све до XVII века био прошаран мноштвом језера, бара и мочвара. У XVIII и почетком XIX века изведени су интензивни мелиорациони радови током којих су мочваре исушиване и подизани насипи на обалама река. Дуж данашњих токова ових река још увек се могу видети многе мртваје, неке потпуно исушене, док неке представљају мале мочварне рефугијуме за барске биљке и птице мочварице. У близини данашњег Новог Бечеја, омеђено путевима Нови Бечеј – Ново Милошево и Нови Бечеј – Башаид, налази се Слано Копово, област позната под више имена, од којих помињемо Копово, Шошкоп, Лесино Копово или само Слана. Након поменутих исушивања банатских мочвара и тај палеомеандар-мртваја реке Тисе био је изложен повећаном испаравању и повлачењу воде, што је изазвало повећану акумулацију слојева соли и формирање слане акваторије. Један од упечатљивих, и за археологију врло значајних, доказа о правцу некадашњег тока реке Тисе је и неколико праисторијских тумулуса који су били подигнути на самој обали реке. Пратили су њен ток, док се данас налазе на обалама сланог језера. Формирано језеро представља јединствен панонски екосистем, типичан за слане муљевите баре у којима количина соли варира у зависности од количине воде у њима. У летњим месецима, када су смањене падавине а исушивање постане израженије, Слано Копово може да се уочи издалека као велика блештава површина. Покривена је белом скрамом дебљине и неколико центиметара. Тада се, услед повећаног загревања ваздуха изнад језерске зоне и температурне разлике у односу на околна поља, јављају праве фотоморгане али и вртложасте појаве ветра иза којих остају линије соли дужине и по неколико стотина метара.
ОД ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЧАЈА
Слано Копово (Велико Копово, Међу Копово, Шошкоп), на површини од 2.660 хектара, године 1989. стављено је на листу најзначајнијих станишта птица у Европи као подручје ИБА 012. Због значаја ове еколошке нише у оквиру ИБА подручја („међународно значајна подручја за птице”), Уредбом Владе Србије 2001. године проглашен је, на површини од 976,44 хектара, Специјални резерват природе као природно добро од изузетног националног значаја прве категорије. Простор Специјалног резервата природе подељен је на три зоне које имају различит степен заштите. На делу заштићеном првим степеном заштите дозвољена су само научна истраживања, а потпуно је забрањено било какво коришћење природних богатстава и друге активности. На Листу рамсарских подручја Слано Копово увршћено је 2004. године, а исте године проглашено је и за ИПА подручје, односно подручје од значаја за биљке.
Погледајмо на основу чега је Слано Копово стекло ове значајне међународне статусе. Простор Копова карактерише халофитна вегетација, односно биљне врсте које расту на сланом земљишту. Та слатинска вегетација, због природних али и антропогених утицаја, у Панонској низији губи своја станишта и прети јој изумирање. Међу најзначајнијим примерцима слатинске вегетације Копова налазе се звездан, јурчица, панонска јурчица (ендемска врста Панонске низије) и цаклењача, који су као природне реткости под заштитом закона. Ботаничари ће у Сланом Копову наћи и шварценбергову боквицу која је уведена на светску Црвену листу угрожених биљака. Она успева на слатинским земљиштима у Румунији, Мађарској, Украјини и Русији. У Србији се може наћи само на северу, у Срему, Бачкој и Банату, и по нашем закону спада у групу строго заштићених биљних врста.
Једна од вредности Сланог Копова је и фауна сисара. Главне врсте које се могу срести око Сланог Копова су европска текуница, пољски миш, волухарица, хрчак, пољска ровчица и степски твор, мада пред посетиоце из околног шипражја могу да искоче узнемирене дивље свиње, зечеви, шакали или срне.
Текунице су мали глодари и европски ендем из породице веверица. Формирају породичне колоније са много чланова и живе у мрежи ходника ископаних под земљом. Текунице су некад биле бројне у централној и источној Европи, на слатинским и степским пашњацима. С обзиром на то да су такве зоне углавном уништене човековим деловањем, због формирања новог обрадивог земљишта и развоја индустрије, текунице су почетком XIX века изгубиле своја исконска станишта, што је довело до значајног смањења њиховог броја и распрострањености. Занимљиво је посматрати ове љупке животиње док се током дана хране или играју на травнатим површинама око Сланог Копова. Посебно су препознатљиве по осматрачима који стоје на улазу у тунел уздигнути на стражњим ногама, док пажљиво посматрају околину. У случају опасности пиштањем упозоравају остале чланове колоније, да би након тога и саме у трену нестале под земљом. Текуница је у Србији строго заштићена животињска врста.
СТАНИЦА ЗА СЕЛИЦЕ
Степски твор припада породици куна. Одличан је ловац који се храни мањим сисарима, гмизавцима, рибом, али и живином. Ова мала животиња нема ограничену територију којом се креће па за један дан може да пређе до 18 километара. И степски твор у Србији припада трајно заштићеним животињским врстама.
И то, наравно, није све. Слано Копово је међу љубитељима природе посебно познато као једно од најзначајнијих и јединствених станишта птица у Србији. Упућени наглашавају да се ту гнезде птице које су типичне за понтско-каспијске области и морске обале, а не за простор Панонске низије. Изузетан значај Копова је и у томе што је то јединствена станица за неке птице селице.
Орнитофауна на Сланом Копову представљена је са више од 210 забележених врста, међу којима је 73 врсте гнездарица. Услови који владају у резервату су посебно повољни за боравак шљукарица, сабљарки и морских жалара. Овај простор је и најзначајније гнездилиште модровране, црноглавог гњурца, риђоглаве патке, бркате сенице и сивог сврачка у Србији. Посебан догађај је период током јесење и пролећне сеобе када се на Сланом Копову окупе јата која броје више од 20.000 ждралова, десетак хиљада гусака и преко 30.000 шљукарица и патака.
Нестваран је доживљај када се пред посматрачем са површине језера у ваздух вине јато од неколико хиљада лисастих гусака. Уз неописиву буку коју прави шуштање њихових крила и продорно гакање, оне прелећу трску на обали. У даљини титра силуета мистичне романичке цркве Араче, чији темељи почивају на остацима још старије цркве из XI века. Ипак, ждралови су некрунисани владари Копова. То су птице висине до 120 центиметара, са распоном крила до 245 центиметара. Они насељавају северну Европу али већ годинама шире ареал гнежђења, тако да су 2010. године већ стигли и до Мађарске. У Србији се ждралови појављују у великим јатима само зими. Током сеобе, долазе средином октобра и ако зима није прејака остају до краја фебруара. На Сланом Копову скоро редовно се током зиме може видети између 10.000 и 20.000 ждралова. Радознали посматрачи птица морају или да поране, како би их током зоре затекли на језеру, или да дођу касно поподне, када се ждралови окупљају како би на језеру преноћили. Током дана се раздвојени у мања јата крећу по околним њивама на којима се хране биљном храном, као што су ризоми и младице, али и пужевима, инсектима и њиховим ларвама. Ко ждралове не затекне на простору око језера треба добро да ослушне њихово оглашавање које подсећа на неуобичајено трубљење и да, пратећи те гласове, покуша да их уочи на некој од оближњих њива.
Обележене стазе и границе резервата, осматрачнице и инфо-центар олакшавају посетиоцима сналажење и обилазак ове природне реткости. Оближњи преживели салаши, стари ђермови, стада оваца и говеда која се у друштву чобана и разиграних полина крећу околним пашњацима, додатни су туристички потенцијали. Они су сада недовољно искоришћени, што је за очување аутентичности Сланог Копова и миран боравак птица на језеру можда и боље.
***
Склониште за угрожене врсте
Када је реч о угроженим врстама птица којима Слано Копово представља стално станиште, ту су танкокљуна царска шљука, белоглава патка, патка њорка, гуска црвеновољка, лисаста гуска, белонокта ветрушка, мали вранац, орао белорепан и орао крсташ који по неким тумачењима свој дом одавно има и на српском грбу.
***
Пројекти активне заштите
Имајући у виду стално присутне факторе угрожавања Копова, у виду неповољног водног режима и интензивних пољопривредних радова у самом резервату и у непосредном окружењу, развијају се пројекти активне заштите. Предвиђено је побољшање водног режима, откуп земљишта и превођење њива у травна станишта. Надајмо се да ће предвиђени пројекти дати позитивне резултате и да ће Слано Копово и у будућности бити магично место какво је данас.
Има ли кога ко није чуо за израз – кад станеш на лудају, можеш да видиш и Кекенду? Ту је и још једна јасна дефиниција ваљда примарне географске одлике Баната, а она стаје у познату тврдњу да је Банат раван к’о тепсија. И заиста, ако путујемо Банатом па нам се у видном пољу не налазе Вршачке планине и масиви карпатско-балканског лука на истоку, у границама Румуније, поглед неометано лебди изнад непрегледне равнице. Њу нарушавају још само Загајичка брда, групација сада затрављених пешчаних дина у Делиблатској пешчари, на крајњем југозападу Баната. Вођени радозналошћу, жељом за истраживањем недовољно познатих предела и повремено ћушкани легендарном банатском кошавом, од чијих налета аутомобил почиње да се љуља као чамац на дивљим водама, пролазимо кроз села дуж чијих шорова повремено видимо многе напуштене и делимично зарушене куће. Оне стоје као опомињући сведоци да ништа није вечно и да све има почетак и крај. Исто нам причају и усамљени салаши, од којих многи памте дане испуњене радом и жамором својих становника. Голотрба деца су трчећи босонога дизала прашину која би замагљивала поглед на оранице и пашњаке, по којима су се лењо кретала стада оваца и говеда. Данас су те сцене остале само као носталгичне слике у сећањима најстаријих Банаћана.
Ипак, није све тако монотоно као што се на први поглед може учинити. Осим Дунава и Тисе, Банат пресецају реке Тамиш, Бегеј, Златица и Караш. Равница и веома благ пад терена довели су до тога да већина банатских река има спор ток, па „пијано” меандрирају. У кишним годинама и током пролећног отапања снега реке се изливају, плавећи своје ниске обале и местимично формирајући мочварна подручја.
У близини данашњег Новог Бечеја, омеђено путевима Нови Бечеј – Ново Милошево и Нови Бечеј – Башаид, налази се Слано Копово, област позната под више имена, од којих помињемо Копово, Шошкоп, Лесино Копово или само Слана. Након поменутих исушивања банатских мочвара и тај палеомеандар-мртваја реке Тисе био је изложен повећаном испаравању и повлачењу воде, што је изазвало повећану акумулацију слојева соли и формирање слане акваторије. Један од упечатљивих, и за археологију врло значајних, доказа о правцу некадашњег тока реке Тисе је и неколико праисторијских тумулуса који су били подигнути на 
самој обали реке. Пратили су њен ток, док се данас налазе на обалама сланог језера. Формирано језеро представља јединствен панонски екосистем, типичан за слане муљевите баре у којима количина соли варира у зависности од количине воде у њима. У летњим месецима, када су смањене падавине а исушивање постане израженије, Слано Копово може да се уочи издалека као велика блештава површина. Покривена је белом скрамом дебљине и неколико центиметара. Тада се, услед повећаног загревања ваздуха изнад језерске зоне и температурне разлике у односу на околна поља, јављају праве фотоморгане али и вртложасте појаве ветра иза којих остају линије соли дужине и по неколико стотина метара.
Слано Копово (Велико Копово, Међу Копово, Шошкоп), на површини од 2.660 хектара, године 1989. стављено је на листу најзначајнијих станишта птица у Европи као подручје ИБА 012. Због значаја ове еколошке нише у оквиру ИБА подручја („међународно значајна подручја за птице”), Уредбом Владе Србије 2001. године проглашен је, на површини од 976,44 хектара, Специјални резерват природе као природно добро од изузетног националног значаја прве категорије. Простор Специјалног резервата природе подељен је на три зоне које имају различит степен заштите. На делу заштићеном првим степеном заштите дозвољена су само научна истраживања, а потпуно је забрањено било какво коришћење природних 
богатстава и друге активности. На Листу рамсарских подручја Слано Копово увршћено је 2004. године, а исте године проглашено је и за ИПА подручје, односно подручје од значаја за биљке.
налазе се звездан, јурчица, панонска јурчица (ендемска врста Панонске низије) и цаклењача, који су као природне реткости под заштитом закона. Ботаничари ће у Сланом Копову наћи и шварценбергову боквицу која је уведена на светску Црвену листу угрожених биљака. Она успева на слатинским земљиштима у Румунији, Мађарској, Украјини и Русији. У Србији се може наћи само на северу, у Срему, Бачкој и Банату, и по нашем закону спада у групу строго заштићених биљних врста.
источној Европи, на слатинским и степским пашњацима. С обзиром на то да су такве зоне углавном уништене човековим деловањем, због формирања новог обрадивог земљишта и развоја индустрије, текунице су почетком XIX века изгубиле своја исконска станишта, што је довело до значајног смањења њиховог броја и распрострањености. Занимљиво је посматрати ове љупке животиње док се током дана хране или играју на травнатим површинама око Сланог Копова. Посебно су препознатљиве по осматрачима који стоје на улазу у тунел уздигнути на стражњим ногама, док пажљиво посматрају околину. У случају опасности пиштањем упозоравају остале чланове колоније, да би након тога и саме у трену нестале под земљом. Текуница је у Србији строго заштићена животињска врста.
Степски твор припада породици куна. Одличан је ловац који се храни мањим сисарима, гмизавцима, рибом, али и живином. Ова мала животиња нема ограничену територију којом се креће па за један дан може да пређе до 18 километара. И степски твор у Србији припада трајно заштићеним животињским врстама.
Посебан догађај је период током јесење и пролећне сеобе када се на Сланом Копову окупе јата која броје више од 20.000 ждралова, десетак хиљада гусака и преко 30.000 шљукарица и патака.
Ипак, ждралови су некрунисани владари Копова. То су птице висине до 120 центиметара, са распоном крила до 245 центиметара. Они насељавају северну Европу али већ годинама шире ареал гнежђења, тако да су 2010. године већ стигли и до Мађарске. У Србији се ждралови појављују у великим јатима само зими. Током сеобе, долазе средином октобра и ако зима није прејака остају до краја фебруара. На Сланом Копову скоро редовно се током зиме може видети између 10.000 и 20.000 ждралова. Радознали посматрачи птица морају или да поране, како би их током зоре затекли на језеру, или да дођу касно поподне, када се ждралови окупљају како би на језеру преноћили. Током дана се раздвојени у мања јата крећу по околним њивама на којима се хране биљном храном, као што су 
ризоми и младице, али и пужевима, инсектима и њиховим ларвама. Ко ждралове не затекне на простору око језера треба добро да ослушне њихово оглашавање које подсећа на неуобичајено трубљење и да, пратећи те гласове, покуша да их уочи на некој од оближњих њива.
